Follow your bliss

Ne možeš meni reći da bajke ne postoje. Meni koja se u priču zaljubim, sreća pa niko ne priča lepo kao što ja sanjam. Pa se onda okolo šepurim da sam imuna na sve. Meni koja volim magnolije i miris mora. Duge šetnje i još duža razmišljanja. Duboke razgovore i čvrst zagrljaj. Meni koja živim za ludorije i ludački iskrene emocije. Hrabro srce i nežne ruke. Polja lavande i spavaćicu od svile. Nežnu tišinu razumevanja. Meni koja bih za ljubav i svet obišla. Ne laži mene da bajke ne postoje, ja na manje ne pristajem. 

Nakon svakodnevnih komentara sa kojima se susrećem, par odgledanih youtube kanala i  ponekih prelistanih blogova vezanih za profesiju šminkanja dobila sam inspiraciju za ovaj tekst. Da, poslednjih godina je makeup naglo evoluirao, postao svakodnevnica većine žena, raširio se u svim segmentima i postao još jedna od  čestih tema  svakidašnjice.  Kao jedan šminker nailazim na brdo komentara, kako pohvala tako i kritika i smatram da je to normalno za bilo koju profesiju. Tačnije svaki komentar je manje više na mestu, u odnosu sa čije strane je upućen. Ono o čemu ja želim da napišem par reči je nešto sa  čime se sreće mnogo  šminkera.  Dakle, ova profesija se često omalovažava, sama je često sinonim za pomodarstvo, komplekse i izveštačenost. Šta mislim  o tome? Kao što ceo svet evoluira u svim delatnostima, neminovno je bilo  da i kozmetičke grane napreduju. Uz razvijanje tehnologije, veliku dominantnost drušrvenih mreža kao osnovnih  sredstava za diktiranje "idealne lepote" šmin