Follow your bliss

Samo posmatrajući ljude čini se da nam nekako postanu važni. Neki nas i dotaknu. Svojom pričom, dobrotom, svojom maštom. Svojim ludilom. Svojom tako bliskom daljinom. Tajnovitošću. No svakako u punu ladicu više ništa ne može stati. S' vremena na vreme je treba počistiti. Malo je izvetriti. Napraviti mesta, za nove čudake. Nove priče, nova ludila, nove tajne. Eto tako radi slobode i zabave. Napokon uvek dobijemo ono što mislimo da zaslužujemo. I živimo ono na šta pristanemo. Sve je u odluci. Možda malo i u želji. Na isto dođe. Kriterijumi su u pitanju.

I ne dozvolite da Vas zbune. Ne morate Vi ništa i niste Vi nikome ništa dužni. Ne igrajte nametnute uloge u tuđem cirkusu, slobodno presecite svaku pupčanu vrpcu. Ne brinite se Vi što se Oni tako brinu. Poštedite sebe dobronamernih i požrtvovanih. Rakiju mučenicu svako sam sebi ume da natoči za to Vam nije potrebno Veće Dobronamernih. A spasite se i od onih "nećemoći", "nećešuspeti", njih posebno treba izbeći. A napokon jedino ste sebi to dužni. I sve je to uredu, ne brinite neki ljudi prosto zaslužuju vaše nikada neposlato pismo, i ne zato što su toliko divni već zato što ste jedino sebi dužni da razvežete tu omču od neizrečenih stvari  koja vas sve više zateže...

Secam se snega, secam se te zime. Jednog jutra čija belina peče na obraze dok bežim od one sebe, dok hodam protiv vetra, protiv snega, protiv svoje požude. Hodam idem dalje gazim dok sneg skripi pod čizmama, planine koje se naziru  svuda okolo bude mi poštovanje koje sebi dugujem i zato hodam, koračam i ostavljam onu sebe u toploj postelji drvene kuće. Bežim daleko, u neki drugi svet, svet gde nam se planete ne podudaraju, bezim i trazim put ka svojoj ponosnoj ja. Odlazim i ostavljam svoj alter ego da kroji uspomene samo njemu znane podalje od svoje ja. Tamo daleko, tamo negde, ostavila sam jednu sebe, nikad joj nisam dozvolila da bude, nikada nisam nikome priznala da postoji još uvek ta ona, negde u meni i  polemiše šta bi bilo da sam joj dozvolila, dozvolila da bude.

Dok u zoru posmatram svet, nekim drugim, smirenijim, zahvalnijim očima, nekako kroz prizmu duše , zazvoni u meni alarm koji me potseti šta zahvalnost znači. Na previše stvari, situacija pa čak i na ljude gledamo očima činjenica. Zaboravimo kako je bilo dok smo se borili da nešto postignemo  ili nam ne pada na pamet kako bi bilo ako više nikada ne bi mogli zagrliti, poljubiti, pomoći i utešiti. Pričamo priče kako sve u životu treba ceniti, a pomoć i podršku ostavljamo za neke druge dane jer naravno mi bolje znamo kada je to nekome najpotrebnije. Najpametniji smo i znamo kada treba kritikovati, kukati i proklinjati, a toplu reč i  zahvalnost ostavićemo za kasnije. Kao što ostavljamo porcelanske šolje u vitrini za posebne prilke, staro vino da odstoji još koju godinu za nešto vrednije njegovog otvaranja. Prelepu novu haljinu za neko bolje veče ili neku bitniju proslavu. Tako zagrljaje, lepe reči, pomoć i podršku ostavljamo za neke druge dane, bolje prilike i važnije proslave. Tako zahval