Zahvalnost kao najviše Božanstvo. Godinama sam reč skromnost prezirala, izbegavala i trudila se da mi se ne gnuša. Dok nisam skromnost videla očima zahvalnosti. U životu sam na reč skromnost nailazila dok su ljudi opisivali druge ljude pridevima poput jadna, napaćena, siromašana, i tu uvek uleti pridev skromna. Večna rakija mučenica. Žene koje umesto dobro jutro zveknu čašicu rakije mučenice, na prazan stomak naravno. I onda one nose najteži križ života, sudbine ili čega/koga već krive za uživanje u svojoj patnji. Zato godinama nisam mogla da pronadjem gde leži mudrost skromnosti. Od kako znam za sebe ja sam borac, rogati znak sa borbenim još jednim rogatim podznakom i jakim mesecom u lavu. Rakija mučenica nikada nije bila opcija za mene.(Loza, e to je već druga stvar). A reč skromnost nekako se uvek vezivala uz patnju. Bar na prostorima u kojima sam ja odrasla i danas živim. Skromnost je pak divna reč. Reč koja uvažava najviše Božanstvo. Božanstvo zahvalnosti. Skroman za mene dana
Who you are? :) Jedan blog koji ne zna da je blog. Kreativna urednica, ups umetnica u svojoj zemlji čuda. Let it be or control it? Bilo kako bilo, svi mi stvaramo i živimo svoje bajke ponekad i drame, a neki ih i zapisujemo.