Follow your bliss

Nedavno sam čula  jednu priču  o starcu i psu, od tada mi ne izlazi iz glave. Ne samo zato što  je toliko mudra, već  zato što  se svakodnevno mnogo puta sretnem sa identičnim situacija ma. Ovako nekako sam to čula  pa i zabeležila; Jednom davno, negde tamo, sedam gradova, sedam planina, mora i kojekakvih reljefa, bio jedan starac koji je sedeo svako jutro u istoj  kafani sa svojim psom. Pas je jednog jutra počeo  strašno  da zavija, pa je stao drugi čovek da upita vlasnika psa. Pa čoveče  šta ti je sa psom što toliko zavija i skiči?! Kaže  čovek mirnim tonom seo je na ekser.  Ovaj drugi se čudi  i uputi mu drugo  pitanje. Pa dobro što  ne ustane  sa tog eksera? Ma kaže  vidiš da ga ne boli dovoljno  čim  još nije ustao.  Eto jednostavno, ne boli dovoljno. Jedino  što  bih  istakla da ni jedan pas nije toliko lud da sedi na ekseru, to je više odlika nas "razvijenijih"  organizama. I tako ja od ove priče  svaki dan  uočim  neki  ekser i mučenika  koji sedi na njemu, a do tada

Dok u zoru posmatram svet, nekim drugim smirenijim, zahvalnijim očima, nekako kroz prizmu duše , zazvoni u meni alarm koji me potseti šta zahvalnost znači. Na previše stvari, situacija pa čak i na najdraže ljude gledamo očima činjenica. Zaboravimo kako je bilo dok smo se borili da nešto postignemo  ili nam ne pada na pamet kako bi bilo ako više nikada ne bi mogli zagrliti, poljubiti, pomoći I utešiti. Pričamo priče kako sve u životu treba ceniti, a pomoć I podršku ostavljamo za neke druge dane jer naravno mi bolje znamo kada je nekome pomoć potrebna od njega samog. Najpametniji smo I znamo kada treba kritikovati, kukati, I proklinjati, a toplu reči zahvalnost ostavićemo za kasnije. Kao što ostavljamo porcelanske šolje u vitrini za posebne prilke, staro vino da odstoji još koju godinu za nešto vrednije njegovog otvaranja. Prelepu novu haljinu za neko bolje veče ili neku bitniju proslavu. Tako i zagrljaje, lepe reči, pomoć i podršku ostavljamo za neke druge dane, ž prilike i važnije pr