Secam se snega, secam se te zime. Jednog jutra čija belina peče na obraze dok bežim od one sebe, dok hodam protiv vetra, protiv snega, protiv svoje požude. Hodam idem dalje gazim dok sneg skripi pod čizmama, planine koje se naziru svuda okolo bude mi poštovanje koje sebi dugujem i zato hodam, koračam i ostavljam onu sebe u toploj postelji drvene kuće. Bežim daleko, u neki drugi svet, svet gde nam se planete ne podudaraju, bezim i trazim put ka svojoj ponosnoj ja. Odlazim i ostavljam svoj alter ego da kroji uspomene samo njemu znane podalje od svoje ja. Tamo daleko, tamo negde, ostavila sam jednu sebe, nikad joj nisam dozvolila da bude, nikada nisam nikome priznala da postoji još uvek ta ona, negde u meni i polemiše šta bi bilo da sam joj dozvolila, dozvolila da bude.
Comments
Post a Comment