Zahvalnost kao najviše Božanstvo

Zahvalnost kao najviše Božanstvo. Godinama sam reč skromnost prezirala, izbegavala i trudila se  da mi se ne gnuša. Dok nisam skromnost videla očima zahvalnosti. U životu sam na reč skromnost nailazila dok su ljudi opisivali druge ljude pridevima poput jadna, napaćena, siromašana, i tu uvek uleti pridev skromna. Večna rakija mučenica. Žene koje umesto dobro jutro zveknu čašicu rakije mučenice, na prazan stomak naravno.  I onda one nose najteži križ života, sudbine ili čega/koga već krive za uživanje u svojoj patnji. Zato godinama nisam mogla da pronadjem gde leži mudrost skromnosti. Od kako znam za sebe ja sam borac, rogati znak sa borbenim još jednim rogatim podznakom i jakim mesecom u lavu. Rakija mučenica nikada nije bila opcija za mene.(Loza, e to je već druga stvar). A reč skromnost nekako se uvek vezivala uz patnju. Bar na prostorima u kojima sam ja odrasla i danas živim. Skromnost je pak divna reč. Reč koja uvažava najviše Božanstvo. Božanstvo zahvalnosti. Skroman za mene danas znači biti zahvalan, na svemu što ti život pruža. Skromnost ne znači odricanje od svojih želja, ambicija i snova. Skromnost je samo zahvalnost na ostvarenim željama, snovima. Budite skromni, spokojni i najviše zahvalni.