Dok u zoru posmatram svet, nekim drugim smirenijim, zahvalnijim očima, nekako kroz prizmu duše , zazvoni u meni alarm koji me potseti šta zahvalnost znači. Na previše stvari, situacija pa čak i na najdraže ljude gledamo očima činjenica. Zaboravimo kako je bilo dok smo se borili da nešto postignemo ili nam ne pada na pamet kako bi bilo ako više nikada ne bi mogli zagrliti, poljubiti, pomoći I utešiti. Pričamo priče kako sve u životu treba ceniti, a pomoć I podršku ostavljamo za neke druge dane jer naravno mi bolje znamo kada je nekome pomoć potrebna od njega samog. Najpametniji smo I znamo kada treba kritikovati, kukati, I proklinjati, a toplu reči zahvalnost ostavićemo za kasnije. Kao što ostavljamo porcelanske šolje u vitrini za posebne prilke, staro vino da odstoji još koju godinu za nešto vrednije njegovog otvaranja. Prelepu novu haljinu za neko bolje veče ili neku bitniju proslavu. Tako i zagrljaje, lepe reči, pomoć i podršku ostavljamo za neke druge dane, ž prilike i važnije proslave. Tako zahvalnost za svakodnevne blagoslove čuvamo za dane kada nešto izgubimo. Tako prolaze sati, dani, prilike I proslave čekajući neke bolje, veće I važnije. Tako puštamo sreću da nam izmiče, svakod dana, sata, svake nedovoljno važne prilike. Jer kada, jer onda, jer do godine, jer jednog dana. I zato, nije mi žao dati sebe sada, uvek I stalno! Svakog trenutka, svakoj dragoj osobi I u svakoj situaciji. Tada sebi dajem najviše. Tada sreća ne prolazi pored mene. Znam da me ne čini radost zahvalnom, već me zahvalnost čini srećnom.
Comments
Post a Comment