Nađi bolje mesto za prisesti

Nedavno sam čula  jednu priču  o starcu i psu, od tada mi ne izlazi iz glave. Ne samo zato što  je toliko mudra, već  zato što  se svakodnevno mnogo puta sretnem sa identičnim situacija ma. Ovako nekako sam to čula  pa i zabeležila; Jednom davno, negde tamo, sedam gradova, sedam planina, mora i kojekakvih reljefa, bio jedan starac koji je sedeo svako jutro u istoj  kafani sa svojim psom. Pas je jednog jutra počeo  strašno  da zavija, pa je stao drugi čovek da upita vlasnika psa. Pa čoveče  šta ti je sa psom što toliko zavija i skiči?! Kaže  čovek mirnim tonom seo je na ekser.  Ovaj drugi se čudi  i uputi mu drugo  pitanje. Pa dobro što  ne ustane  sa tog eksera? Ma kaže  vidiš da ga ne boli dovoljno  čim  još nije ustao.  Eto jednostavno, ne boli dovoljno. Jedino  što  bih  istakla da ni jedan pas nije toliko lud da sedi na ekseru, to je više odlika nas "razvijenijih"  organizama. I tako ja od ove priče  svaki dan  uočim  neki  ekser i mučenika  koji sedi na njemu, a do tada ih nije bilo, ili bolje rečeno  nisam ih videla.  Uočim  ja još  ponekad ekser i ispod sebe, al potrudim se da odmah dignem tur i nadjem  bolje mesto za priseti, da ne bih čekala  kad će  mi presesti. 😊